Денот кога осаменоста се заљуби во мене, мислам дека се сеќавам кога боцкави ветришта мe дувнаа и, летајќи, ме однесоа на еден облакодер. Ме лишија од светот. Од таму се гледаше еден преубав парк. Всушност, не знам дали е навистина убав или само така ми се причинува бидејќи јас не сум таму. Парк со деца. Со нивните игри, соништа и надежи. А животот продолжува. Животот е серија од слоеви за различно страдање. Сепак, опстојува и романтиката, слатко и привлечно самоубиство облечено во розовко. Една лента за панделка на поклон си игра околу мојот врат. Детскиот карусел сака да изгуби контрола, да здиви, да беснее, а тој привлечен облакодер да ме отфрли, смешкајќи се.
|
JumalaTuoniСамо мене можело да ми текне да бидам јас. Архива
September 2020
|